О путоказима у лавиринту – саопштење жирија

ПРИПОВЕСТИ ДОБРЕ ВИЛЕ

   (О ПУТОКАЗИМА У ЛАВИРИНТУ)

Овогодишњи добитник ЧУЧКОВЕ КЊИГЕ је Весна Ђукановић и њена збирка кратких прича РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ. Победила је у веома оштрој конкуренцији, јер је на овогодишњи конкурс стигао велики број квалитетних књига. жири у саставу: Миљан Радојковић, Миле Лисица и Бранка М. Касаловић, ипак је после прегласавања и надгласавања донео ову одлуку.

Награда иде у Банат, у Кикинду, а Весна Ђукановић, рођена 1963. године, уз признање добија и питање: „Зашто је оволико дуго чекала да се огласи?“ Иако јој је ово прва књига, Весна је већ искусан, изграђен писац са дубином мисли, стилом, ритмом, препознатљивом реченицом. У данашње време кад се сви боје познијег доба живота, када сви хрле да остану заувек млади, број година се узима као хендикеп; у нашем случају, године су помогле Весни да победи, написала је књигу која одскаче од осталих, баш зато што у њој нема слабости које првенци са собом носе и који се малтене, подразумевају.

Још увек дубоко зароњена у хуманизам ова анахрона РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ,  препуна је љубави према људима, према оном заборављеном „малом човеку“, коме се толико посвећивала књижевност деветнаестог века кроз реализам и натурализам. Веснини јунаци су рођени у Гогољевом шињелу и сведоче о оном, недавно умрлом свету у коме је још постојало саосећање, у коме људско „ја“ није тако драматично изоловано од остатка света. Ову књигу није заразило отуђење, та тешка и по свему судећи, неизлечива болест савременог света. Ове приче је приповедао један добри банатски Дух, предак Доситејев, са жељом да подучи, заштити од заборава неке пресудне секвенце у животима обичних људи.

Непросвећеност и простота, надирућа сила која ће вероватно код будућих генерација и уништити сваку потребу за културом, склањају Веснине јунаке на сигурно, код Лазе Костића: „Где свих времена разлике ћуте…“ А лирски субјект ових кратких прича штити човека као што липа од грома штити своје вољене људе у једној од приповести. Човек је у првом плану, одбрана човека, опроштај, чак и за првобитни Каинов грех. Цео један свет је створен у Весниним причама, свет који је и даље целина, човек који је и даље део тог света, није његов фрагмент; човек још увек није канцер који живи за себе и уништава свет који га је створио.
Канда је и Кикинда, и равница из које нам ауторка долази, била услов за овакво добродушно приповедање о тешким темама. Живи се и умире у пауковој мрежи, ту је жалосна Панонска вила која се смуца по празним банатским кућама, проговара и кајсија, све нас подсећа на изгубљени рај. А радост нам је још парче златно-жуте лубенице, рефрен који је последња жеља човека на самрти, завештање.
Весна Ђукановић нас подучава кроз прећутано наравоученије да је рај исти овај свет у коме смо сада, у којем Адам и Ева једу само воће те да је амбијент Едена нестао али остаје РЕЧ, творитељка, створитељка, почетак и крај, алфа и омега, почетна моћ којој се и ауторка обраћа у уводу.
А у причи „Писмо нерођеног детета“, испричана је, чини ми се најлепша прича на нашем језику о нерођеном Исусу, прича о Његовом другом доласку, што поетици Весне Ђукановић даје једну вертикалу која нас диже високо, високо, изнад граница књижевности, помера границе нашег „ја“; младенац, Спаситељ, родиће се поново кад он буде хтео, јер он је дете и тако му се хоће!

Велика је радост читати ову књигу, наравно потребно је знати и прочитати је. Чучково сазвежђе добија нову звезду која се дуго крила негде у банатској равници, али сада када смо је угледали и препознали њен сјај, можемо само да пожелимо да нам у будућем времену донесе још неке нове непознате, боје на ово, све тмурније небо изнад нас.

Председник жирија
БРАНКА М. КАСАЛОВИЋ