Станоје Голић (1957-2002)

Станоје Голић је рођен у Хан Пијеску, 1957. године, гдје је завршио основну и средњу школу.

Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву.

На „Дувањским данима културе“, 1986. године, добио је прву награду за поезију.

Објавио је збирке пјесама: “Отјелотворење“ (1990), „Сарајевски живот и друге смрти“(2000) и заједничку збирку пјесама „Бисерје на длану“.

Био је активан члан СКПД „Просвјета“ у Сарајеву.

Уградио је дио себе у очувању културне баштине али није дочекао да прими „Повељу Просвјете“ као њен заслужан члан, на Палама у новембру 2002. године.

Био је директор Библиотеке.

Умро је 18. фебруара 2002. године у Касиндолу.

Ноћна идила

Сан у сну

Долазим. Само, ко ће ме дочекати?

Нељубљена птичад под метиљавим

кровињарама заборавиће своје име

и наставиће бесплодну молитву.

 

Таложе се сјене, посустале,

палуцају сабласти, отежале.

Долазим!

Да ли ће ме ишетати?

 

Долазим, огрнут задахом зиме.

У гласовиру ноћи препознајем

сјене: свлачим сумрак

пред отвореним зјенама,

пресвлачим мјесечину

пробуђене душе.

 

Пламене свијеће и сановити ћилими

стварају чудан сплет

замишљених водопада.

Нисам узалуд долазио. Да ли си ти,

незасита, чекала?!

(Сарајево-Београд)

Станоје Голић, Сарајевски живот и друге смрти – Свет књиге, Београд, 2000, стр. 49

 

Пут

Оронуо од понижења,

уморан од успомена,

од измучене крви, посрће

закржљали,

шумски пут, уз вјетар.

 

Човјек и пут, као паучина

и труо пањ, у топлом јутру.

 

Њиме можеш и стићи,и побјећи.

Поодавно су откривене засједе,

разваљене ступице, похватани

у гори хајдуци.

 

Гдје си се запутио путниче небески,

чија је стопа на оронулим плећима?

 

У провидном мраку, у вјечном страху,

као сасушена слика трају,

човјек и пут.

 

Прошлост је испред њих.

 

Станоје Голић, Отјелотвотење – Књижевна омладина БиХ, Сарајево, 1990, стр. 48 (лат)