Књижевно вече

Сриједа, 31.8.2022.

Милица Боровчанин је рођена 31.марта 2005. године у Сокоцу.  Трећи је разред гимназије. Основну школу завршила је као носилац дипломе „Вук Стефановић Караџић“ и ученик генерације. Добила је  Златну значку, општине Соколац.

Њени књижевни и ликовни радови су добили бројне награде.

• Награда на конкурсу „Траговима Митрополита Петра Сарајевског Зимоњића“ (И.Сарајево, 2020).
• Треће, а потом и прво мјесто на Међународном фестивалу поезије и умјетности (SÄFKY – Беч, 2020 и 2021).
• Награда на конкурсу Амбасаде БиХ у Чешкој Републици (Праг, 2021).
• Специјална награда поводом конкурса „Русија у мом оку“ (катедра за русистику Филолошког факултета у Бањалуци, 2021).
• Књижевна награда „Лука Милованов Георгијевић“ (СПКД „Просвјета“, Сребреница, 2021).
• Друго мјесто на Лимским вечерима поезије (Прибој, 2021).
• На конкурсу Катедре за србистику Филозофског факултета Пале за најбољи литерарни есеј средњошколаца са сталном темом „Значај српског језика и књижевности за очување идентитета Републике Српске“ ове године,Милица је добила награду „Млади србиста“. 
• Удружење жена “Сноп” из Гучева додјелило је прву награду Милици за литерарни рад на тему “Духовност и савремени човјек”.
• Похваљена је од стране Републичког педагошког завода, како за литерарни, тако и за ликовни рад поводом обиљежавања крсне славе Републике Српске (Бањалука, 2021 и 2022).

Њена поезија објављена је у двадесетак књижевних зборника и часописа за културу и умјетност. Поред књижевности, бави се и сликарством, те је остварила неколико награда и на том пољу умјетничког израза. 

До сада је објавила три збирке поезије, Безимени човјек (2018) , Сунчев човјек (2020), и Чувари вјетрова (2022).

О поезији Милице Боровчанин говорила је професорица српског језика и књижевности Сузана Пржуљ. 

Публика је уживала у чудесним стиховима Милице Боровчанин уз инструменталну пратњу на  гитари Сергеја Радовановића.

Мали крстови

Вијенац неба спуштам

На ваше дјетиње главе,

Исплетен од сунца и кише,

На њежне увојке плаве.

 

Пуштам да борове гране

Над вама вијекове грле

И да исплићу стазу

За снове, утихле, мрле.

 

И молим полеглу траву

У зелен меко да тоне,

Кад опет кораци ваши

Над њеном главом зазвоне.

 

Преклињем балканску кишу,

Да гордо мирише гором

Кад вас судњег јутра

Поново умије зором.

 

Да ли је тежак вам камен

На вашим плећима младим

И куле од плача и бола

Које од стихова градим?

 

Да ли вам освит носи

Посљедњи мајчин зов?

Да ли вам азурни свод

Достојан чини кров?

 

Боли ли усана мојих

На камену цјеливни траг,

Док газим несвјесно, скрушно

Ваше вјечности праг?

 

Грешна је стопа моја

Док гробљем анђела хода,

Нека ми велики Господ

Опрост нехајној пода.

 

Коријење планинског биља

Љековита залива кап,

Крвца ваша још топла

И посљедњи самртни вап.

 

Молим звјерке дивље

У ноћном походу свом,

У нагону бјеснила да

Горски ваш не газе дом.

 

Дозивам анђеле, браћу

Да вас за руке воде,

Кад поново звијезде ваше

На плавом небу се роде.

 

Нек` вам показују путе

До вјечног извора славе,

Кад спусте се ореоли

На ваше дјетиње главе.

 

Будите спокојног срца

Кад крајња звона зазвоне,

Дићи ће Божија рука

Камен што у земљу тоне.

 

И клонуће ваше главе

Опет на мајчине груди,

С њихових лица спашће

Вели цнине и студи.

 

Зато молим сњегове горске,

Кад пођу под окриљем зиме

Да вам не замету стопе

И у мрамору име.

 

Кад заспите под копреном

Коју небо на вас спусти

У бјелини нек` вас грију

Четинарски вијенци густи.

 

Лијепо сните, дјецо неба,

Кад дође са славом Бог,

Заувјек на срцу вашем

Жиг пољупца биће мог.