Станоје Голић (1957-2002)

Све је прошло- децембар 1995.

ПОВРАТАК
Иза подне, стиже, као некада Ноје
Мален чварак од истопљене гуме
Од потопа без гусала пјесме поје
Чезнући за врховима ханпјесачке шуме.

На крмељивом снијегу цика мраза
Отац, мајка, сестра и свјетлост ко кандило
Румени уштипци умјесто образа
Једном било више се не поновило.

Нога клецну, запе му родна међа
Куће, кафане и родног неба отворене груди
Руковања, тапшања, пољупци падоше на леђа
На измаку снаге завапи: ма, станите, људи!

Гледа бисере како се ко ђердан нижу
Као кир-Јања кад броји дукате златне
Ни окорјели пијанци пиво попити не стижу
Искачу и вјешају му се о жиле вратне.

У снијегу стопе се коте ко вране
Стрпљиве молитве док не падне с ногу
Услишиле су се, вратио се Стане
Диже мајка руке к небу, захваљује Богу.

Станоје Голић, Сарајевски живот и друге смрти – Свет књиге, Београд, 2000, стр. 51